Stampa
Penzijsko osiguranje u Nemačkoj - preraspodela od siromašnih bogatima  

Objavljeno : 01.05.2019. Štampa El. pošta bookmark
 

Nemački sistem penzijskog osiguranja nastoji da bude što pravedniji: Ko puno uplaćuje u penzijski fond, kasnije treba puno i da dobije. Ali iza tog načela krije se jedna duboka nepravda. U raspravama nemačkih partija o penzijama, često se poteže pitanje pravednosti. Ideja vodilja je da onaj ko je radio i uplaćivao doprinos, treba da dobije više od nekog ko nikada nije uplaćivao. Iza toga stoji uverenje da penzija treba da odgovara doprinosu, dakle da primanja u starosti, barem približno, odgovaraju onom što je osiguranik uložio tokom radnog veka.

 

U praksi onaj ko danas prima minimalnu platu, čak ni posle punog zakonskog radnog veka neće imati penziju koja bi bila veća od minimalne zakonske penzije. Sa finansijskog stanovišta, dakle, u starosti ne postoji nikakva korist od toga što je neko radio ceo život. Ali to je samo jedan aspekt problema. Drugi aspekt se u političkim raspravama gotovo i ne spominje, iako se u pođednakoj meri dotiče pitanja pravednosti -  očekivani životni vek.

 

Šef Nemačkog instituta za privredna istraživanja (DIW) iz Berlina Marsel Fračer pojašnjava: "Zakonsko penziono osiguranje u Nemačkoj danas je samo preraspodela od siromašnih bogatima, pošto siromašni ljudi imaju znatno kraći očekivani životni vek i stoga primaju i manje penzije", piše nemački ekonomski nedeljnik Virtšaftsvohe (Wirtschaftswoche).

 

A razlika u očekivanom životnom veku je ogromna. Kako je pokazala je studija Instituta Robert Koh iz 2017. godine, siromašne žene žive osam godina kraće od dobrostojećih. Kod muškaraca je ta razlika čak gotovo 11 godina. Siromašni mušlkarci prema statistici umiru u proseku sa 70,1 godinom, što znači da imaju svega nekoliko godina u kojima će uopšte primati penziju.

 

Pri tom se "siromašnima" ne smatraju samo primaoci socijalne pomoći, več i ljudi koji su radili pun radni vek. Definicija govori da se siromašnim smatra svako ko na raspolaganju ima manje od 60% medijalne prosečne zarade. Poslednja u Nemačkoj statistički zahvaćena medijalna zarada je iz 2014. godine i iznosila je 3.050 evra.

 

Za siromašnog važi, dakle, svako ko mesečno prima manje od 1.830 evra. A to je u Nemačkoj više od sadašnjeg minimalca. Svaki deseti posao sa punim radnim vremenom nalazi se, takođe prema podacima zavoda za statistiku, ispod tog iznosa.

 

Radnik koji zarađuje 1.830 evra iz meseca u mesec uplaćuje u nemački penzioni fond 170 evra. Ako se,  pojednostavljivanja radi, pođe od zamrznutih doprinosa, cena i plata, zaposleni sa minimalnom platom će za 40 godina radnog veka u penzioni fond uplatiti 81.600 evra, a njegov poslodavac još jednom toliko.

 

Prema istom scenariju, mesečna penzija tog zaposlenog iznosiće 742 evra. Ako radnik sa minimalnom platom ode u redovnu penziju sa 65 godina i zaista umre već sa 70 godina, pri kraju života je na ime penzije dobio svega 44.520 evra. Gotovo polovina novca koji je uplatio neće, znači, koristiti njemu, već će po sistemu preraspodele otići drugim penzionerima, i to pre svega onima koji duže žive, što statistički znači u većoj meri onima koji dobro zarađuju. Ako se u obzir uzme doprinos poslodavca, onda će penzioner sa minimalcem primiti samo četvrtinu ukupno uplaćenog doprinosa.

 

Poređenja radi: Zaposleni sa velikom platom, koji sa oko 76.000 evra godišnje primi duplo više od prosečne zapade, za osiguranje mesečno izdvaja 590 evra. To za 40 godina poraste na iznos od 283.000 evra. On mesečno polaže pravo na penziju od 2.560 evra. Ukoliko, kako to predviđa statistika, doživi 81 godinu, do kraja života će na ime penzija kasirati nešto manje od 492.000 evra, što je gotovo duplo više nego što je uplatio.

 

Marsel Fračer se zato, da bi se okončalo prelivanje novca od dna prema vrhu, zalaže za promenu zakonskog obračunavanja penzija. On smatra da bi ljudi sa nižim životnim primanjima trebalo za uplaćeni doprinos da primaju proporcionalno veću penziju, što je u mnogim zemljama već slučaj.

 

Nadproporcionalne penzije za zaposlene sa malim primanjima rešile bi i jedan dodatni problem: Oni sa malim primanjima radom bi stekli penziju koja bi bila viša od minimalne garantovane. Ali visina penzije i dalje bi zavisila od visine dopinosa - što se razlikuje od nekih predloženih penzionih reformi koje barataju paušalima. Tako bi zaposleni sa malim platama dobijali više za svoj novac, ali bi vodeće načelo i dalje ostao sistem vrednovanja doprinosa.

 

Izvor: EURACTIV.de

Foto: Beta

 

 
 
Pošaljite komentar
Pošaljite komentar