EurActiv Newsletter
Prijava na NewsLetter


 

Lokalne samouprave nedovoljno spremne za poglavlje 27    

Objavljeno : 30.11.2017. Štampa El. pošta bookmark
 

Stefan Šipka, istraživač Centra za evropske politike (CEP)

Lokalne samouprave poneće veliki deo tereta u usaglašavanju sa standarima Evropske unije u oblasti zaštite životne sredine, koja je obuhvaćena poglavljem 27 u pregovorima sa EU. Za taj zadatak opštine u Srbiji nisu spremne i moraće da ulože još dosta napora, vremena i energije. Takođe će im na tom putu biti potrebna pomoć i države i civilnog društva.

 

Razgovarala: Julija Simić

 

Da li su lokalne samouprave spremne za poglavlje 27 u pregovorima o pristupanju EU, da li su spremne da urade projekte i da konkurišu za sredstva?

 

Mislim da u ovom trenutku lokalne smouprave treba da pređu dug put i da ulože dodatni napor da budu u potpunosti spremne za usaglašavanje sa zahtevima u vezi sa poglavljem 27 u procesu pristupanja Srbije EU.

 

 

Lokalne samouprave generalno imaju nedovoljne kapacitete da sprovedu te projekte, takođe postoji drugi problemi, kao što su manjak planskih dokumenata na lokalnom nivou, pitanje koliko se oni ažuriraju i koliko se poštuju.

 

Postoje i značajni problemi u oblasti sistema finansiranja zaštite životne sredine na lokalnom nivou tako da je svakako potrebno uložiti još dosta vremena i energije da lokalne samouprave budu u potpunosti spremne i da bi se to postiglo, potrebno je pojačati saradnju sa državnim organima.

 

Kako Ministarstvo zaštite životne sredine može da pomogne lokalnim samoupravama i da li one imaju stručne ljude za rad na zaštiti životne sredine?

 

Istraživanja koja je Centar za evropske politike (CEP) do sada sprovodio u saradnji sa partnerskim organizacijama, pre svega ekološkim centrom Stanište iz Vršca, pokazala su da lokalne samouprave imaju veliki problem u smislu broja osoba koje su angažovane u oblasti životne sredine. Po pravilu je to jedna do dve osobe koje se bave zaštitom životne sredine i onda još jedna koja je inspektor ali postoje situacije u kojima jedna osoba obavlja obe funkcije a postoje i situacije u kojima jedna osoba obavlja i druge funkcije koje nisu povezane sa životnom sredinom.

 

Naše lokalne samouprave su različite po pitanju veličine, broja stanovnika, problemima sa kojima se suočavaju, ali generalno nemaju dovoljno osoba za bavljenje zaštitom životne sredine.

 

Kada je reč o stručnosti, može se reći da lokalne samouprave generalno imaju nivo stručnosti, često su angažovane visokoobrazovane osobe - inženjeri ili pravnici ili ekonomisti, međutim opet je pitanje   koliko su oni uvek upućeni u neka konkretna pitanja i procedure. Oni moraju da angažuju i eksterne eksperte da bi mogli da obave neke projekte ali i tu je opet pitanje finansija.

 

Lokalne samouprave generalno imaju ekonomske poteškoće i ono što Ministarstvo životne sredine i državna uprava mogu da urade jeste da kroz neku vrstu razmene znanja, zajedničkih sastanaka, događaja, povezivanjem sa međunarodnim praksama pomognu lokalnim samoupravama da budu što više u skladu sa evropskim standardima.

 

 

Svakako, ono što Ministarstvo i čitava država može da učini jeste da stvori određeni regulatorni institucionalni okvir koji će moći da s jedne strane pospeši rad lokalnih samouprava da mogu uspešnije da rade i s druge strane da kontroliše i nadzire njihov rad u nekim pitanjima gde mogu doneti potencijalno problematične odluke ili gde nekada nema informacija kako se ponašaju.

 

Krajem 2015. nisu sve lokalne samouprave imale lokalne naknade za zaštitu i unapređenje životne sredine. Kakva je sada situacija?

 

Sa lokalnim naknadama je stvar u tome što prvo treba istaći da one sada više nisu namenske i da i one lokalne samouprave koje ih imaju po zakonu ne moraju da ih koriste za zaštitu životne sredine, da sada mogu da ih koriste i za druga pitanja. Drugo, lokalne naknade mogu ali ne moraju biti uvedene i konačno, samo deo naknada od republičkih naknada dolazi u slučaju da te naknade plaćaju zagađivači koji su na teritoriji date opštine.

 

U tom smislu je pre svega važno da se naknadama vrati namenski karakter kako bi to bio korak u pravcu namenskog korišćenja tih naknada za zaštitu životne sredine a onda bi svakako bilo dobro i da se broj opština koje imaju naknade poveća.

 

Naknade inače ima većina opština ali ne sve.

 

U opštinama koje imaju naknade, koliko je efikasna naplata i kako se troše?

 

Više smo se bavili rashodovnom stranom, dakle kako se sredstva troše, ali smo imali prilike da čujemo kritike i to na prvom mestu po pitanju kako se naplata vrši, kakav je učinak po tom pitanju, a druga stvar je kako se formiraju, kakva je logika tih naknada na lokalnom nivou koje opštine mogu da uvedu.

 

Ono što je važno jeste nivo rashodovne strane, tu smo identifikovali veliki broj problema. Opštine  kontinuirano iz godine u godinu više prihoduju nego što troše, što u suštini nije uvek nužno problem, jer nekada zaista ne mogu da potroše u jednoj godini sve što su prihodovale.

 

Međutim, naša istraživanja pokazuju da je to jedan ozbiljniji sistemski problem i opštine bi trebalo da daju neka obrazloženja jer to nije adekvatno upravljanje sredstvima građana.

 

Zatim, iz dokumenata, programa, izveštaja lokalnih samouoprava očigledno je da se sredstva planiraju i koriste na aktivnosti koje nemaju veze sa zaštitom životne sredine, što sada i mogu da rade po zakonu ali, da li je to u redu, da li je to smisleno da se naknada uvedena zbog zaštite životne sredine koristi za nešto drugo.

 

Da li se sredstva za zaštitu životne sredine i nenamenski troše?

 

Tih primera ima. Postoji još jedna stvar a to je da se često ta razlika između prihoda i rashoda ne iskazuje u programima koriščenja sredstava za narednu godinu. Pitanje je šta se sa tim novcem dogodilo, to treba da privuče pažnju javnosti, šta se dešava sa tom razlikom koje nema u programima.

 

Još jedan problem je kako se izveštaji i programi opština prave. Naime, ne postoje standardni obrazac po kome opštine treba da izveštavaju i one same sastavljaju te dokumente što može da vodi manjku transparentnosti.

 

Inače, Centar za evropske politike i partnerske organizacije bile su korisnice institucionalnog granta u okviru CSOnnect programa koji realizuje Regionalni centar za zaštitu životne sredine za Centralnu i Istočnu Evropu (REC) i finansira Švedska agencija za međunarodni razvoj i saradnju (SIDA) i u okviru toga su Ekološki centar Stanište i CEP sproveli istraživanje na temu finansiranja zaštite životne sredine na lokalnom nivou.

 

Koji su glavni izazovi vladine politike u oblasti životne sredine?

 

U zaštiti životne sredine postoje jako ozbiljni problemi s kojima se naša zemlja suočava. To je važno jer se zaštita životne sredine tiče svih nas, zdravlja građana, racionalnog korišćenja prirodnih resursa zbog održivosti naše privrede. To je važno i zbog uspešnog usaglašavanja sa stanadarima EU i uspešnog okončanja procesa pristupanja.

 

Već je poznata ta ciftra od barem 10 milijardi evra koju je potebno uložiti da se usaglasimo sa evropskim stadardima u zaštiti životne sredine. Ta procena je verovatno konzervativna, ona će biti i veća i na neki način pitanje finansiranja zaštite životne sredine postaje jedan od najvažnijih problema jer, ako se taj sistem uspostavi, onda ćemo biti u stanju da obezbedimo i izgradnju i funkcionisanje deponija i prečistača otpadnih voda, i sistem reciklaže, i proširenje i zaštitu prirodnih područja i smanjenje  emisije štetnih supstanci u vazduh, i u oblasti politika klimatskih promena.

 

Ministarstvo je najavilo usvajanje zakona o borbi protiv klimatskih promena u 2018. i da će svaka opština morati da ima planove aktivnosti u toj oblasti. Da li su opštine u Srbiji u stanju da naprave te akcione planove i, što je važnije, da ih se drže?

 

U ovom trenutku mislim da je potrebno još učiniti i od strane lokalne samouprave i od strane države da se lokalne samouprave osposobe da pripremaju takve dokumente.

 

Vidimo da sada neke opštine imaju planske dokumente zaštite životne sredine ali ne vidimo da li se oni ažuriraju a tu je i pitanje koliko se poštuju. Klimatska politika ne može da se izoluje od problema u zaštiti životne sredine, generalno postoje problemi od ranije i oni su pokazatelji da se mogu ponovo pojaviti.

 

Na javnosti, civilnom društvu i medijima je da ukazuje na te probleme jer se to tiče svih nas i od nas se očekuje da idemo u korak sa svetom koji sve više vodi računa o klimatskim promenama i zaštiti životne sredine, a to je i bitno zbog kvalitetnog života građana i budućnosti naše privrede i zemlje.

 

Pred nama su konkretni finansijski izazovi, treba sve to isfinansirati.

 

Prema podacima RZS, učešće troškova za zaštitu životne sredine u 2016. u BDP bilo je 0,8% dok je prema nekim procenama taj procenat bio još manji. Da li je to dovoljno?

 

Kako kod, za životnu sredinu u Srbiji u ovom trenutku se izdvaja malo novca, imajući u vidu probleme i činjenicu da je zemlja kandidat za EU i da tek treba da se usaglasi sa standardima EU. To je nizak udeo, čak ni 1% BDP nije dovoljno u ovom trenutku.

 

 

Ono što Srbija može da pokuša da uradi u narednom periodu jeste da iskoristi fondove EU za ulaganja u kapitalne projekte u zaštiti životne sredine ali je to moguće tek po članstvu. Međutim, treba biti oprezan kako se tome pristupa jer Srbija može dobiti prelazne rokove da ispuni neke standarde po dostizanju članstva ali treba biti oprezan jer se, ako te rokove ne popštuje, može suočiti sa finansijskim penalima.

 

Fondovi su jedan od načina finansiranja ali, pored ulaganja u kapitalne projekte, potrebno je i održavanje tih projekata i da Srbija osposobi svoj sistem finansiranja kako bi ti projekti dugoročno bili ostvareni.

 

Da li osnivanje Ministarstva zaštite životne sredine znači da se ta oblast probila među prioritete vlade?

 

To je svakako jedan pozitivan signal. Čim je oformljeno Ministarstvo, na neki način se sve više prepoznaje da oblast životne sredine zaslužuje instituciju koja će se samo time baviti. Još ćemo videti koji će učinak biti, očekivanja postoje i od strane stručne javnosti i civilnog društva.

 

Međutim, Ministarstvo ne može samo da sprovede te mere samo jer se životna sredina ne može rezervisati samo za jedno ministarstvo, nadležnosti životne sredine postoje u nekoj meri i u drugim ministarstvima, ono mora da se konsultuje i koordiniše svoj rad sa ministarstvima i vladom i drugim nedržavnim akterima, predstavnicima privrede, civilnog društva i drugih udruženja kako bi politike koje vode bile što uspešnije.

 

Kada je reč o javnosti, da li dovoljno utiče na politiku životne sredine, šta nevladin sektor može da uradi u toj oblasti?

 

Svakako da potencijalno postoji još prostora da se civilno društvo uključi u donošenje odluka. Ono što je važno jeste da se civilno društvo ranije konsultuje kada se donose neke odluke, bilo da su to propisi ili planska dokumenta ili konkretni projekti.

 

Bitno je da se javnost što ranije konsultuje i da se konsultuje na kvalitetan način, da dobije sve potrebne informacije i da se to uzme u obzir. Donosioci odluka ne moraju da prihvate stavove civilnog društva ali treba da ih uzmu u obzir i da obrazlože odluku koju su doneli.

 

I civilno društvo svakako mora da radi na sebi, da jača sopstvene kapacitete, tako da je to zadatak sa obe strane. Na državi je da preduzme mere da uključi civilno društvo a na njemu da i dalje radi na jačanju svojih kapaciteta.

 

Foto: CEP

Video: Beta

 

 
 
Pošaljite komentar
Pošaljite komentar


 

DRUŠTVENE MREŽE

News Letter

PROJEKTI I KONKURSI

EurActiv franšiza za Srbiju:
Novinska agencija BETA, direktor: Radomir Diklić, glavni i odgovorni urednik: Dragan Janjić
Novinska Agencija Beta
Developed by Zorica Filipović, Predrag Tošić
EKO ZNACKA