Strategijom do boljih medija u Srbiji    

Objavljeno : 04.09.2012. | Ažurirano : 05.01.2015. Štampa El. pošta bookmark
 

Mediji u Srbiji su godinama u teškom položaju u svim aspektima - finansijski, zbog teške ekonomske situacije i nerešenih problema iz prošlosti, kao i zbog problema slobode rada i pritisaka. Država se još nije povukla iz medija - to planira da učini do jula 2015, dok su se tokom godina milioni evra slivali u državne medije i medije bliske vlasti, na štetu ostalih na tržištu, ali i na uštrb kvaliteta informacija. Netransparentno vlasništvo takođe je izvor problema. Iako ta pitanja nisu laka za rešavanje, medijski stručnjaci i udruženja ukazuju da su ona godinama "gurana pod tepih" jer nijedna vlast nije bila spremna da se sa njima suoči. Medijska strategija, doneta u septembru 2011. godine nakon dugih razgovora uz učešće medijskih udruženja i međunarodnih organizacija, trebalo bi uprkos brojnim zamerkama, da omogući da se stvari pokrenu s mrtve tačke. U korist medija može ići činjenica da će pitanje slobode medija biti jedan od ključnih kriterijuma EU za napredak Srbije i drugih zemalja kandidata i potencijalnih kandidata za članstvo u Uniji.

 

Napisale: Maja Poznatov i Smiljana Vukojičić Obradović

 

Rezime

Od petoktobarskih promena 2000. godine nijedna vlada nije se suštinski pozabavila razvojem i reformom medijskog sektora. To pitanje nije bilo jedan od prioriteta u izbornim kampanjama, pa ni na izborima 2012. godine. Promene u toj sferi su uglavnom bile razočaravajuće i nisu doprinele suštinskom razvoju medijskog sektora. U Srbiji i dalje nišu rešena značajna pitanja za funkcionisanje medija, poput vlašnistva i dodele budžetskih sredstava.

Medijska strategija je doneta da bi se dale smernice i ciljevi za otklanjanje suštinskih problema u medijskoj sferi. Podstrek u tom pravcu može se očekivati iz EU, s obzirom da je Brisel više puta jasno stavio do znanja da su sloboda izražavanja i unapređenje stanja u medijskoj oblasti jedan od prioriteta u procesu pridruživanja.

Mediji, doduše, ne postoje kao odvojeno pregovaračko poglavlje za pristupanje EU, ali su uvršteni među prioritete u Strategiji proširenja objavljenoj uz izveštaje o napretku zemalja koje teže članstvu u oktobru 2011. godine pa se može očekivati da će prilikom narednih odluka o napretku Srbije mediji igrati značajnu ulogu.

 

Insistiranje Brisela na slobodi medija bazirano je na tome da je sloboda izražavanja jedno od osnovnih ljudskih prava i ključni element političkih kriterijuma iz Kopenhagena za članstvo u EU. Sloboda izražavanja i sloboda medija su deo poglavlja 23 - Pravda i osnovna prava, koje će se među prvima otvarati i zatvarati u pregovorima o pristupanju EU.

 

Problemi koje Brisel navodi u Strategiji proširenja karakteristični su i za Srbiju - politički uticaj, ekonomski pritisci, uticaj kriminala i korupcije u medijima, nedovoljna zaštita novinara od maltretiranja, pa čak i nasilje i nerešeni slučajevi napada i ubistava novinara. Među ekonomskim izazovima u oblasti medija ubrojani su nedovoljno jasna vlasnička struktura, koncentracija vlasništva, nedovoljna konkurencija, kao i nedovoljna nezavisnost tržišnih regulatora.

 

Pregled

Strategiju razvoja sistema javnog informisanja u Srbiji do 2016. godine, odnosno Medijsku strategiju kako se najčešće naziva, usvojila je vlada Mirka Cvetkovića 28. septembra 2011. godine. Priprema tog dokumenta trajala je znatno duže nego što se očekivalo - godinu i po dana, a u njoj su učestvovali novinarska udruženja, ali i različite evropske i međunarodne institucije, poput Evropske komisije, Saveta Evrope i OEBS-a, koje su imale savetodavnu ulogu. Strategija uređuje pitanja koja, suprotno očekivanjima, nisu bila obuhvaćena ranijim izmenama Zakona o javnom informisanju, a koja su ostala otvorena i postala predmet neslaganja između medijskog sektora i vlasti. Uprkos učešću medijskih stručnjaka i osetnom prisustvu Evropske komisije i međunarodnih organizacija, usvojena su i neka rešenja kojima su se novinarska udruženja protivila, poput odluke o osnivanju regionalnih javnih servisa od čega se kasnije ipak odustalo.

 

U donošenju zakona koji treba da omoguće da se ostvare ciljevi iz strategija dosta se kasnilo, iako je još u koalicionom sporazumu vladajućih stranaka koje su formirale vladu nakon izbora u maju 2012. poboljšanje situacije u medijima uvršteno među prioritete. Set medijskih zakona je donet tek dve godine kasnije, odnosno gotovo tri godine od donošenja strategije.

 

Medijska i novinarska udruženja su više puta upozorila da kašnjenje u sprovođenju medijskih reformi i neizvesno povlačenje države iz medija ugrožavaju javni interes u oblasti informisanja, povećavaju neravnopravnost među medijskim kućama i ugrožavaju i sam opstanak nezavisnih i privatnih medija.

 

Skupština Srbije je 2. avgusta 2014. usvojila set medijskih zakona: Zakon o javnom informisanju i medijima, elektronskim medijima i o javnom medijskim sevisima, koji su 13. avgusta stupili na snagu.


Opšte prilike

 

U Strategiji je izložena situacija u medijima, dati su ciljevi i rokovi za poboljšanje medijske slike.

Mediji su u Srbiji, uprkos teškoj finansijskoj situaciji, veoma brojni. Prema podacima Agencije za privredne registre, koja vodi registar javnih glasila, u Srbiji ima 1.156 javnih glasila. Pod time ne podrazumevaju medijske kuće, kojih je sigurno dosta manje, već broj servisa koje one pružaju, što znači da se svaki list, internet portal ili servis novinske agencije računaju kao zasebno javno glasilo.

Najbrojnije su i dalje novine, kojih ima 647, od toga 20 dnevnih, što je isti broj dnevnika kao i pre dve godine. Na drugom mestu su radio programi - 228, od čega 24 ne emituje ceo dan već u određenom vremenskom intervalu. Brojna su i internet glasila - 133, od čega 103 objavljuje informacije na dnevnom nivou, dok televizijskih programa ima 91, od čega se 22 emituje samo u određenom vremenskom intervalu tokom dana. Ostalo su servisi novinskih agencija, elektronska izdanja i druga glasila.

Od tako velikog broja glasila, vlasnici njih devet su u stečaju, od čega četiri štampana medija.

 

Očekivanja EU

 

Evropski komesar Štefan File izjavio je 20. juna 2013. na konferenciji o slobodi medija na Balkanu da će opipljivi rezultati u slobodi medija i izražavanja biti u žiži pregovora o ulasku u članstvo zemalja Balkana, zajedno s vladavinom prava i temeljnim slobodama. File je najavio da će sprovođenje medijskih reformi u Srbiji biti za EU prioritet u procesu priprema za otvaranje pregovora o punopravnom članstvu Srbije.

 

Prema podacima iz 2012, u Srbiji se u oblasti medija potpuno ostvaruju samo četiri od ukupno 27 standarda koje je utvrdio Savet Evrope, većina standarda je "u sivoj zoni", dok u nekoliko oblasti postoje drastična odstupanja. Kako je pokazao izveštaj o medijskim slobodama predstavljen u maju 2012. godine, ta odstupanja se, pre svega, odnose na tržišno poslovanje medija, zaštitu medija od političkih uticaja, radno-socijalna prava i bezbednost novinara.

 

Dosledno i potpuno se primenjuju ostvarivanje prava na slobodu ulaska u novinarsku profesiju, sloboda pristupa internetu i stranim medijima, razdvojenost učešća u izvršnim organima vlasti od profesionalnog obavljanja medijskih poslova i ograničenost prava medija na ekskluzivno izveštavanje o događajima od izuzetnog javnog značaja.

 

Državi nije mesto u medijima

 

Medijskom strategijom predviđeno je povlačenje države iz medija, osim u vrlo ograničenim i specifičnim slučajevima. Pritom se povlačenje predviđa i u slučajevima u kojima je vlasnik državna ustanova, preduzeće ili lokalna samouprava, kao i kada je država vlasnik indirektno, odnosno preko različitih pravnih lica u kojima ima većinski ili manjinski udeo.

Izuzeci su nacionalni i pokrajinski javni servisi, što je i do sada bio slučaj. Prvobitno je bilo predviđeno i uvođenje regionalnih javnih servisa čemu su se tokom pripreme Strategije protivila medijska udruženja, Ovo rešenje je uvedeno u plan razvoja medija, ali se zatim od njega odustalo.

Pored toga, država neće morati da se povuče iz medija namenjenih kosovskim Srbima. Takav primer je Panorama, kuća koja izdaje časopis Jedinstvo na Kosovu.

Nacionalni saveti nacionalnih manjina i dalje će moći da budu osnivači medija na jeziku manjina.

Ostavljena je i mogućnost da država ima specifične kanale za informisanje o radu državnih organa i javnih preduzeća, poput internet portala i skupštinskog kanala.

Precizan rok za povlačenje države iz medija nije jasno definisan. Navedeno je da će se država povući najkasnije dve godine od donošenja zakona kojima će se to predvideti.

 

Dugo donošenje zakona

 

Sveobuhvatni paket zakona donet je u avgustu 2014. i kao osnovne izmene predviđa izlazak države iz medija do jula 2015, projektno finansiranje, transparentniji sistem trošenja državnog novca u medijima i finansiranje javnih servisa RTS i RTV putem takse a ne pretplate. Predviđena je i transformacija regulatornog tela za elektronske medije RRA.

 

Iako su ovakve promene dugo iščekivane usvajanje paketa zakona praćeno je kritikama medijskih udruženja. Najveća zamerka je usvajanje po hitnom postupku, a udruženja su ukazala i da je trebalo propisati minimalan iznos koji će lokalne samouprave izdvajati za medije.

 

Strategijom je donošenje novih propisa kojima će se utvrditi status novinske agencije Tanjug predviđeno do 18 meseci od donošenja strategije, odnosno do marta 2013. godine. Taj strateški dokument je predviđao da i pre promene vlasništva u Tanjugu država treba da obezbedi konkurenciju na tržištu novinskih agencija. Taj rok je, međutim, uveliko bio probijen a status Tanjuga nije rešen niti je omogućeno ravnopravno učešće na tržištu.

 

Tanjug, naime, dobija od države subvencije i to u iznosu od 1,9 miliona evra godišnje, čime se narušava konkurencija i ugrožava tržišni položaj privatnih agencija Fonet i Beta.

 

Novim Zakonom o javnom informisanju predviđeno da se mediji u državnom vlasništvu, ukljućujući Tanjug, privatizuju najkasnije do 15. jula 2015. U Srbiji treba da se privatizuje ukupno 81 medij od registrovanih 1.320. Na funkcionisanje tih medija izdvaja oko 25 miliona evra.

 

Agencija za privatizaciju objavila je 15. avgusta 2014. poziv za prikupljanje pisama o zainteresovanosti za privatizaciju više od 60 medija u Srbiji.

 

Država je osim Tanjuga vlasnik Radija Jugoslavija, što je takođe nasleđe SFRJ i Savezne Republike Jugoslavije, a ima udeo i u nekim visokotiražnim medijima poput Politike i Večernjih novosti. Veliki broj državnih medija posledica je i nerešene situacije u lokalnim medijima, gde privatizacije često nisu bile uspešne, odnosno dešavalo se da se ugovori raskinu, da se mediji ne prodaju, ali i da se ugase nakon privatizacije.

 

Lokalni mediji u vlasništu države ili lokalnih samouprava kritikovali su rešenje koje predviđa povlačenje države i privatizaciju medija, jer bi to moglo da ugrozi opstanak lokalnih medija. Pokrajinske vlasti su svojevremeno upozorile i da nacrt zakona o javnom informisanju umanjuje zagarantovana prava nacionalnih zajednica u Vojvodini jer se ne daje mogućnost lokalnim samoupravama da budu vlasnici medija, a u slučaju privatizacije lokalnih medija postoji opasnost da se informisanje na više jezika izgubi.

 

Na Zakon o javnom informisanju nije prihvaćen ambandman koji bi propisao minimalni iznos za finansiranje medija iz lokalnih budžeta. To je prema predlogu Udruženja novinara Srbije trebalo da iznosi 2% budžeta, a izuzetno u slučaju većih gradova najmanje 1% lokalnog budžeta. Ovaj amandman je odbijen sa obrazloženjem Ministarstva za državnu upravu da bi se time zadiralo u ustavna prava lokalnih samouprava. UNS smatra da to obrazloženje nije validno, budući da je propisano finansiranje političkih stranaka.

 

U okolnostima ekonomske krize u Srbiji je situacija takva da praktično mogu da opstanu samo mediji koji dobijaju novac iz budžeta - bilo da se radi o republičkom, pokrajinskom ili lokalnom nivou, a to otvara put za politički uticaj na medije, upozoravaju medijska i novinarska udruženja.

 

Budžetsko finansiranje će do 2016. imati javni servisi RTS i RTV. Od te godine predviđeno je njihovo finansiranje iz takse u iznosu do 500 dinara mesečno.

 

Pre donošenja novog seta zakona, prema podacima Agencije za privatizaciju koji su navedeni u Strategiji, od 109 medija koje je trebalo privatizovati, od čega 81 elektronskih i 28 štampanih, privatizovano je svako drugo - 56, za 37 je obustavljena privatizacija na osnovu Zakona o lokalnoj samoupravi koja otvara mogućnost osnivanja regionalnih javnih glasila, sedam je ugašeno, a za devet je aukcijska prodaja bila neuspešna. Raskinut je skoro svaki treći ugovor o privatizaciji - 18 od 56, dok privatizovani mediji uglavnom rade u teškim uslovima, sa neizvesnom budućnošću.

 

Milioni za podobne medije

Državno vlasništvo i državne preferencije prema određenim medijima, pokrenule su pitanje trošenja državnog novca u medijima.

Prema podacima iz Medijske strategije, država je u 2011. izdvojila 2,5 milijardi dinara, oko 25 miliona evra, državne pomoći za medije, od toga na nivou Srbije pet miliona evra, Vojvodine 3,5, a lokalnih samouprava 16,5 miliona. Deo tog novca odlazi državnim medijima, od čega je, prema podacima koje je NUNS dobio od Ministarstva za kulturu, Tanjug dobio dva miliona evra.

Pored toga, problem je i što ne postoje jasno utvrđeni kriterijumi, vrednosti i procedure za dodelu državne pomoći putem konkursa, već se primenjuju opšti propisi i načela, tako da se neki mediji mogu favorizovati.

Neravnopravan pristup novcu za finansiranje medija predstavljao je tim veći problem što je finansijski položaj medija, kao i socio-ekonomski položaj novinara, veoma loš. U Medijskoj strategiji se navodi da većina štampanih medija u Srbiji ima finansijske probleme i suočava se s padom tiraža. Uzroci su i ekonomska kriza, ali i sve veće korišćenje internet izdanja.

Strategijom je predviđeno projektno finansiranje, odnosno dodela novca u javnom postupku, uz precizne kriterijume i za ciljeve koji odgovaraju ostvarivanju javnog interesa i raznolikosti u informisanju. U odlučivanju bi trebalo da učestvuje nezavisna komisija, u koju će ući predstavnici javnosti, profesionalnih udruženja i sektora koji se ne finansira iz budžeta.

 

Zakona o javnom informisanju predviđa prelazak na projektno finansiranje, dok je posebnim zakonima uređeno da se javni servisi Radio-televizija Srbije i Radio-televizija Vojvodine finansiraju iz budžeta finansiraju do 2016, a da se od te godine finansiraju iz takse u iznosu do 500 dinara mesečno.

 

Medijskom strategijom bilo je predviđeno da se izmeni načina prikupljanja pretplate, budući da je naplata bila mala. Bilo je predviđeno i da se omogući naplata za radio prijemnike u motornim vozilima u skladu sa zakonom i da se, tek kada se nivo naplate podigne do nivoa koji omogućava funkcionisanje tih medijskih kuća, razmotri uveđenje dodatnih ograničenja za oglašavanje. Da bi se stekao bolji uvid u njihovo finansiranje, u finansijskim planovima i izveštajima će se razdvojiti prihodi od pretplate, oglašavanja i drugi prihodi. Finansijski izveštaji će morati da budu dostupni javnosti.

 

U Medijskoj strategiji navodi se da se naplata pretplate, koja je uvedena 2002. godine, kretala između 40 i 70%, pa je RTS "jedan od najsiromašnijih javnih servisa u Evropi i regionu". Ističe se i da je naplata u padu, pa je 2010. godine iznosila 45%. Situacija se od tada pogoršavala.

 

Uticaj preko reklama

 

Problemi se, međutim, ne zaustavljaju na pitanjima zvaničnog finansiranja. Prema podacima Nezavisnog udruženja novinara Srbije procenjuje se da od 175 miliona evra, koliko su godišnji budžeti medija za marketing, 40% direktno ili indirektno kontroliše drzava. Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije o medijima iz 2011. ukazao da postoji čak i lični uticaj ministara na sadržaj u medijima.

 

Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije pruža obilje informacija o problemima u medijima. Kada je reč o finansiranju, pored državnog i netransparentnog vlasništva, kao i budžetskih davanja bez jasnih kriterijuma, u Izveštaju je obrađen i problem agencija za odnose sa javnošću, koje su tokom prethodnih godina imale značajan uticaj na medije.

Ove agencije, kako je istaknuto, imaju značajan uticaj u finansiranju medija budući da kontrolišu veliki deo tržišta reklama, otkupljujući medijski prostor od medija uz avansno plaćanje da bi ga prodavale pojedinačnim kupcima.

Ukazuje se i na druge modele saradnje koji narušavaju nezavisnost medija, na primer ugovore o istraživanju i objavljivanju tematskih dodataka sa visokotiražnim dnevnicima, kao i o praćenju rada pojedinih ministara sa TV-agencijama. Tim ugovorima se, kako se ističe, narušava objektivnost izveštavanja, jedno od osnovnih načela novinarstva.

 

Netransparentnost vlasništva

Podaci o vlasništvu u medijima trebalo bi da budu javni ali to nije često slučaj: pravi vlasnici su mogli da se kriju iza imena drugih i javnost nema uvid u vlasništvo nad medijima. To su omogućavali i nedostaci u zakonskoj regulativi.

 

Jedan od elementa medijskog pluralizma je raznolikost vlasništva i sprečavanje prekomerne vlasničke koncentracije, kojom se ostvaruje dominantan uticaj na javno mnjenje. Slučajevi prekomerne koncentracije vlašnistva nad medijima nisu utvrđeni u Srbiji a o tome su govorilo samo na nivou glasina.

 

Nedovoljav uvid u vlasničku strukturu nekog medija umanjivao je mogućnosti za sprečavanje prekomerne vlasničke koncentracije. Dosadašnje zakonodavstvo je u određenom stepenu predviđalo antimonopolske odredbe u sferi sistema javnog informisanja, ali ta oblast nije bila uređena na sistematski i sveobuhvatan nacin.

 

Novi Zakon o informisanju zabranjuje se "objedinjavanje osnivačkih i upravljačkih prava u dva ili više medija". Kada su u pitanju štampani mediji, zabranjeno je objedinjavanje prava ako bi tiraž prelazio 50% od ukupno prodatog, odnosno 35% slušanosti ili gledanosti ako je reč o elektronskim medijima.

 

Prethodnim Zakonom o javnom informisanju je uveden Registar javnih glasila, kao preduslov za utvrđivanje vlasničke strukture, koji vodi Agencija za privredne registre. Tim zakonom nije dovoljno jasno preciziran način vođenja Registra i podaci u njemu što je praktično onemogućavalo utvrđivanje vlasničke strukture u javnim glasilima.

 

Novim zakonom su predviđene i izmene u registru medija, koji vodi Agencija za privredne registre. Predviđena je transparentnost vlasništva, što znači da će biti registrovani i dokumenti koji sadrže podatke o pravnim i fizičkim licima koja neposredno ili posredno imaju više od 5% udela u osnivačkom kapitalu.

 

Pored toga, javnost bi trebalo da dobije uvid i u novac koji su mediji dobili od države, jer će i to biti upisano u registar. U ovoj oblasti takođe je bilo zahteva udruženja da se registruje i novac iz drugih izvora poput donacija.

 

U Strategiji se ističe da se mora znati stvarni vlasnik pravnog lica koje je osnivač nekog medija i poreklo uloženog kapitala, i da će Srbija unaprediti i dosledno primeniti zakonsku regulativu kojom će se obezbediti javnost vlasništva i dostupnost drugih relevatnih informacija.

Takođe, Komisija za zaštitu konkurencije će ocenjivati dozvoljenost medijske koncentracije, a Srbija će, usklađivanjem regulative sa pravilima EU, sprečavati nedozvoljenu medijsku koncentraciju.

 

Ukidanje klevete kao krivičnog dela

 

U Srbiji sve do kraja 2012. propisi o uvredi i kleveti nisu bili u skladu sa međunarodnim standardima i mogli su da ugroze slobodu novinara. Na to su godinama upozoravala novinarska udruženja, a slučaj mađarskog novinara Lasla Šaša, koji je otišao u zatvor jer nije mogao da plati kaznu od 150.000 dinara po tužbi člana mađarske nacionalističke organizacije 64 Županije samo je ilustrovao težinu situacije.

 

Skupština Srbije je 24. decembra 2012. usvojila izmene krivičnog zakona kojim je ukinuto krivično delo klevet.

 

Zatvorska kazna i krivična odgovornost prema praksi Saveta Evrope nije neophodna za zaštitu ugleda i časti. Prema praksi Komiteta za ljudska prava i Evropskog suda za ljudska prava, naime, druge mere se smatraju dovoljnim - ispravka, vansudski postupci i građanska odgovornost, odnosno naknada štete i to u uravnoteženom iznosu.

 

Beogradski centar za ljudska prava je istakao i da u Srbiji propisima nije predviđeno da političari i druge osobe na javnim funkcijama moraju da imaju veći prag strpljenja u pogledu kritika. Sa druge strane, praksa Evropskog suda je da političari i druge osobe na javnim funkcijama moraju da trpe jaču kritiku nego drugi, posebno u pitanjima koja se odnose na njihov finansijski integritet.

 

Zbog ovoga je i pred Evropskim sudom za ljudska prava vođen postupak protiv Srbije, nakon kojeg je Krivično odeljenje Vrhovnog suda usvojilo pravno shvatanje po kome se između pravi razlika ličnosti na javnim funkcijama i drugih.

 

Problem u Srbiji je i bio što je zakon predviđao da okrivljeni dokaže da su mu tvrdnje istinite ili da je imao osnovane razloge da u njih poveruje, što odstupa od međunarodnih standarda i teret dokazivanja prebacuje na novinara koji je optužen.

 

Standardima Saveta Evrope je, generalno gledano, data veća sloboda u izražavanju. Tako je, kako se navodi u izveštaju Beogradskog centra za ljudska prava, predviđeno da sloboda izražavanja podrazumeva i pravo na iznošenje informacija i stavova koji vređaju i šokiraju "ako je u pitanju stvar od javnog interesa, kao i da novinarska sloboda podrazumeva i pravo na određeno preterivanje i provokaciju".

 

Slobodu medija ugrožavaju i izuzetno visoke kazne koje se izriču novinarima. U prethodnim godinama, uobičajeno je bilo da se novinarima zbog povrede časti i ugleda izriču kazne od više stotina hiljada dinara. Drakonske kazne predviđene su izmenama Zakona o javnom informisanju 2009. godine, ali je 2010. godine Ustavni sud Srbije te odredbe proglasio neustavnim. Nova vlada je najavila da će ukinuti sve restriktivne odredbe tog zakona.

 

Prema podacima NUNS-a, u 2011. pred Višim sudom u Beogradu su pokrenuta 242 parnična postupka povodom objavljivanja informacija u medijima. Skoro svi postupci su pokrenuti baš zbog povrede časti i ugleda, a tužbama su najčešće, pored osnivača javnih glasila, obuhvaćeni novinari i urednici. U tim postupcima kazne su predviđale naknadu štete. Pored toga vodili su se i krivični postupci za dela uvrede i klevete u skladu sa Krivičnim zakonikom.

 

Organizacija za evropsku saradnju i bezbednost preporučila je da se nakon dekriminalizacije klevete mediji kažnjavaju u skladu sa njihovim prihodima.

 

Nerasvetljena ubistva

 

Veliki problem za medije u Srbiji su i nerasvetljeni slučajevi ubistava novinara i napada na njih. U isticanju ovog problema kao gorućeg saglasni su i medijska udruženja u Srbiji, međunarodne organizacije i Evropska unija, koja na neophodnost rasvetljavanja tih slučajeva često ukazuje, pogotovo s obzirom na to da se slučajevi razvlače više od decenije.

 

Tako nije konačno rasvetljen slučaj ubistva novinarke Radislave Dade Vujasinović, koja je pre 18 godina pronađena mrtva.

 

Iz doba vladavine Slobodana Miloševića 90-ih godina nerešen je i slučaj ubistva Slavka Ćuruvije 1999. godine.

 

Nakon "petooktobarskih" promena 2000. godine ubijen je i dopisnik Novosti iz Jagodine 2001. godine, a zabeleženi su i napadi koji takođe nisu razrešeni, poput napada na tadašnjeg novinara Vremena Dejana Anastasijevića na čijem je prozoru 2007. godine pronađena bomba.

 

Vlada Srbije formirala je 24. januara 2013. Komisiju za razmatranje činjenica do kojih se došlo u istragama koje su vođene o ubistavima novinara, a za predsednika tog tela imenovan je glavni i odgovorni urednik B92 Veran Matić. Matić je istakao da Komisija treba da služi kao telo za pritisak i telo koje će garantovati kontinuitet u rasvetljavanju ubistva novinara.

 

U OEBS-u su pozdravili osnivanje komisije, ali su ukazali da se to ne sme shvatiti kao oslobađanje vlade od odgovornosti da istraži ubistva novinara.

 

Pritisci na nezavisna tela

Raspolaganje frekvencijskim spektrom, kao ograničenim prirodnim resursom, i emitovanje programa na određenim kanalima, odnosno frekvencijama, predstavlja interes države. U Srbiji je regulisanje tih pitanja u nadležnosti resornog ministarstva, Republičke radiodifuzne agencije (RRA), Republičke agencije za elektronske komunikacije (Ratel) i Javnog preduzeća Emisiona tehnika i veze, koje je i osnovano izdvajanjem emisione tehnike iz Radio-televizije Srbije.

 

Zakonom o elektronskim medijima koji je stupio na snagu 13. avgusta 2014. Republička radiodifuzna agencija je transformisana u Regulatorno telo za elektronske medije. Novo regulatorno telo će propisivati pravila, kontrolisati rad i izricati kazne pružiocima medijskih usluga, a o svom radu podnosiće godišnje izveštaje Skupštini Srbije.

 

Dozvolu za emitovanje programa će Regulatorno telo izdavati na osam godina, ali će imati pravo da je oduzme, ako utvrdi neregularnosti.

 

Ranije su se na račun RRA čule kritike da nije u suštini nezavisno telo već da je izloženo političkom pritisku i uticaju. Tako je Savet za borbu protiv korupcije u izveštaju o pritiscima i kontroli medija, objavljenom u septembru 2011, zaključio da se za RRA može reći da nikada nije bila stvarno nezavisna, kao i da je zaslužna za stvaranje atmosfere prikrivenih interesa u elektronskim medijima umesto da brani princip transparentnosti medijskog vlasništva.

 

U izveštaju Saveta se kao posledica takvog uticaja navode sporne odluke tog tela u vezi sa dodelom nacionalnih dozvola za emitovanje programa, nepoštovanje odluka Vrhovnog suda, nezakonito obavezujuće uputstvo RTS-u da prenosi sednice Skupštine Srbije, kao i odobravanje nedozvoljenih medijskih koncentracija.

 

U Medijskoj strategiji se navodi da će Srbija raditi na institucionalnom jačanju regulatornog tela iz oblasti radiodifuzije i da će se nadzirati samo zakonitosti njegovog delovanja i ispravnosti finansija.

 

Pošto je Srbija dobila status kandidata za clanstvo u EU, RATEL je stekao pravo da, kao posmatrač, učestvuje u radu Regulatorne agencije Unije za elektronske komunikacije.

 

Nedostatak samoregulacije

 

Sistem samoregulacije nije dovoljno razvijen u Srbiji. Jedino takvo telo u Srbiji je Savet za štampu koje okuplja izdavače, vlasnike štampanih medija i profesionalne novinare. U nadleznosti Saveta je i medijacija izmedu oštećenih pojedinaca, odnosno institucija, i redakcija, kao i iznošenje javnih opomena za kršenje etičkih standarda utvrđenih Kodeksom novinara Srbije.

U domenu elektronskih medija takvo samoregulatorno telo ne postoji. Posledica nerazvijene samoregulacije je veliki broj sudskih postupaka koji bi mogli brže da se rešavaju unutrašnjoj arbitražom.

U Medijskoj strategiji se ističe značaj samoregulatornih tela za jačanje ugleda javnih glasila u društvu i poštovanju profesionalnih novinarskih kodeksa, sprečavanja uticaja na uređivačku poliiku i smanjenje broja sudskih postupaka protiv novinara.

Izazov digitalizacije

Srbija se obavezala da će najkasnije do 17. juna 2015. godine preći na digitalno emitovanje televizijskog signala. Ta obaveza proističe iz sporazuma GE06 koji je Srbija 2006. godine potpisala u Ženevi pod okriljem Međunarodne telekomunikacione unije (ITU), agencije Ujedinjenih nacija, a obavezuje sve evropske zemlje da to učine. Preporuka Evropske komisije članicama EU je bila da potpuni prelazak na digitalno emitovanje omogucće do početka 2012. godine.

Na osnovu toga, u Srbiji je prvobitno bilo planirano da se počne sa emitovanjem isključivo digitalnog televizijskog signala 4. aprila 2012. godine. U tome se kasni, iako se već radi na rekonstrukciji predajničkih mreža, a većina vodećih televizija ima odgovarajuću opremu. Do odlaganja je delimično došlo i zbog izbora u Srbiji, održanih na proleće 2012.

U 2011. godine je najavljen i novi pristup u digitalizaciji, odnosno da se ona sprovodi fazno po regionima, što bi trebalo da olakša proces koji zahteva ulaganja. Najavljeno je donošenje nove strategije. Strategija za prelazak sa analognog na digitalno emitovanje televizijskog programa u Srbiji doneta je 2009. godine.

Probno emitovanje digitalnog televizijskog signala u Srbiji počelo je 21. marta 2012 i razvijena je Inicijalna mreža za testiranje emitovanja digitalnog TV signala kojom se emituje signal u novom, DVB-T2 standardu. Probno se emituje 10 televizijskih programa digitalnim signalom preko mreže od 13 predajnika i dva repetitora.

Prelazak na digitalnu televiziju zahteva ulaganja, s obzirom da digitalizacija TV signala podrazumeva zamenu i uvođenje nove studijske i emisione opreme, kao i zamenu uredaja kojima se takav digitalizovni signal prenosi na daljinu. Izazov su predstavljala i nerešena tehnička pitanja poput lokacijskih dozvola, građevinskih radova, vlasničkih odnosa i stanja predajnika.

Prema podacima koje je u novembru 2011. iznela tadašnja državna sekretarka za digitalnu agendu Jasna Matić u digitalizaciju je uloženo 12 miliona evra dobijenih od Evropske komisije i oko osam miliona evra od bivšeg ministarstva za telekomunikacije i informaciono društvo. Tada je procenjeno da će biti potrebno još toliko da bi se ceo proces završio.

Takođe, prelazak na digitalnu televiziju zahteva i da građani izdvoje sredstva, pošto je za prijem digitalnog signala neophodno TV prijemnik sa adekvatnim standardima ili poseban uređaj za dekodiranje signala. Takva oprema za starije televizore će, kako se ocenjuje, koštati nekoliko desetina evra.

Zbog toga se u Medijskoj strategiji ukazuje da treba voditi računa o socijalno ranjivim kategorijama društva. Strategijom digitalizacije je predviđeno i da država pomogne u nabavci opreme za socijalno ugrožena domaćinstva, ali još nije poznato u kojoj meri će država pomoći građanima.

Procenjuje se da će oko 1,5 miliona domaćinstava, koja imaju svoje antene, morati u narednih godinu dana da kupi nove Tv ili dekodere. U Srbiji, prema podacima navedenim u Medijskoj strategiji, 57% od 2,7 miliona domaćistava prima televizijske signale putem spoljašnje antene, kao u EU, 34% domaćinstava ima kablovski sistem, satelitski prijem 8%, a 1% putem internet a (IPTV).

Radio program se prenosi u analognom obliku, i očekuje se da će sa digitalizacijom tv sistema prenosa stvoriti uslovi i za digitalno radio emitovanje. Standardi za digitalni radio se još uvek usavršavaju, a postojeći se primenjuju u malom broju evropskih zemalja.

U procesu digitalizacije, značajna promena biće to što će dosadašnji emiteri biti nadležni za pružanje audio-vizuelnih medijskih usluga, a operator, odnosno JP Emisiona tehnika i veze, za usluge multipleksiranja, distribucije i emitovanja.

Digitalizacija će omogućiti da se emituje više televizijskih pograma u istom televizijskom kanalu, zbog čega će veći broj kanala ostati slobodan. Taj oslobođeni deo spektra naziva se digitalna dividenda, a kako će biti upotrebljen trebalo bi da bude jasnije posle završetka procesa digitalizacije.

Prema najavama, Srbija će se u tome rukovoditi politikom EU, a cilj je da se što veći deo frekvencijskog spektra dodeli mobilnim širokopojasnim sistemima. U Srbiji se analogno emituju 133 tv programa, od kojih sedam ima nacionalno pokrivanje. Regionalno se emituje 30 programa, a lokalno 96. Izdato je ukupno 455 dozvola za emitovanje radio i tv signala. Dozvole ističu od 2014. do 2018.

 

 

 

 
 
Pošaljite komentar
Pošaljite komentar


 

Partner rubrike

luxemburg mali

25.07.2017, Beograd
Organizator: Beogradski centar za bezbednosnu politiku
18.07.2017, Obrenovac/Beograd
Organizator: Delegacija EU u Srbiji
06.07.2017, Beograd
Organizator: Ministarstvo zaštite životne sredine i Nacionalni konvent
04.07.2017, Beograd
Organizator: ISAC fond i Fridrih Ebert fondacija
30.06.2017, Beograd
Organizator: Centar za spoljnu politiku i Fridrih Ebert fondacija
27.06.2017, Beograd
Organizator: Ministarstvo zaštite prirodne sredine i Delegacija EU
22.06.2017, Beograd
Organizator: CEP, EU Info centar
22.06.2017, Beograd
Organizator: EU info centar
22.06.2017, Beograd
Organizator: Fondacija Hajnrih Bel
15 - 17.06.2017, Beograd
Organizator: Evropa Nostra, Evropa Nostra Srbija, Mreža za nasleđe JIE
14.06.2017, Beograd
Organizator: Ambasada Italije u Srbiji
15.06.2017, Beograd
Organizator: Novinska agencija Beta
18.05.2017, Beograd
Organizator: EU info centar
18.05.2017, Beograd
Organizator: EU info centar
25.05.2017, Beograd
Organizator: EU Info centar

PROJEKTI I KONKURSI

EurActiv franšiza za Srbiju:
Novinska agencija BETA, direktor: Radomir Diklić, glavni i odgovorni urednik: Dragan Janjić
Novinska Agencija Beta
Developed by Zorica Filipović, Predrag Tošić
EKO ZNACKA